San o jednoj ženi

Da te ne volim, ovo sunce bi bilo zlatnije i nebo bi bilo zvjezdano. Da te ne volim, noću bih lakše usnuo i ne bih gledao koja sve ulica nosi ime Nikole Pašića, a koji grad krije tvoje korake.

Čuvaš li bijelu haljinu ?

Odvoji se duša nekad od srca, od kosti, i pokuca na tvoja vrata. Pun mjesec. Crveni dan u kalendaru. Stojim dugo i osluškujem. Plačeš ? Zašto?

Da te ne volim.....

Dočekuješ li vozove, izbjegle putnike ?

Revolucije se sramežljivo vuku pod prozorom. Pomalo tužno, rekao bih.... čim ojačaju uzeće najmilije, prekriti sve mrakom.

Jesi primjetila da više nema lasta ? Možda zbog toga nema ni proljeća ? Kad smo kod tog čega više nema; Nema jorgovana, zumbula, dragih mi ljudi. Nema tebe.

Priznaću ti strah me da sam se toliko ogriješio da povratka nema. Strah me prazne postelje, tuđih mirisa. Strah me sreće. Ne plašim se boli, iza nje dolazi sreća, plašim se sreće jer bol je njen sljednik.

Da te ne volim, bio bih frajer i ne bih se obzirao na tebe. Da te ne volim, ne bih vukao sva sjećanja naša kao predugačak kaput.

            Otkriću ti tajnu, prekasno je...prekasno...I ovu bol...I ovu samoću, mi je darovao Bog, pa što onda da tijelo drhti ? Što da mi išta i znači, što te volim ?

Zrak miriše na krv, miriše na more..Pišem ti da pobijem ćutanje koje si započela. Jedan mali, obični oblak imao je nos tvoj, usne tvoje. Opsovao sam mu „sve po spisku“ jer me sjetio na tebe. Nestao je nad kulama budvanskim u pravcu Dubrovnika. Sutra ću za njim.

Ljubio sam te jutros rano u snu. Usne su ti bile hladne. Ne voliš me. Ne želiš me. Sobarica koja je upala u sobu pokraj tog što sam govorio da me ne uznemirava, da nisam sam, zatekla me samog i čudno pogledala...Vjerovatno je pomislila da je neko u kupatilu.

Uronjenih nogu u pijesak pišem danas..Vreo je..Tvoja bedra... eh, gdje su sad..Peče me pijesak, skoro kao tvoje jutrošnje odbijanje. Nude se za utjehu žene bijele puti i lošeg engleskog. Ruskinje. Šteta, nema tu Ane Karenjine, ove nove Ane neće skakati pod voz, ove skaču na stol diskoteke.

Čekao sam je svako jutro od 8,00 do 11,00 časova...u crnim bojama, u dvorištu podno Stare čaršiije.....Čekao sam je u daljinama tuđih zemalja, u istrulilim autobusima...Nije došla ni raskalašna, ni čista kao prvi dah...Da neće doć, nekako duboko u sebi, znah..

Čekao sam je više radi sebe, kao što djeca čekaju prve džanarke...Dio mojih želja, mora da snuje, da kaže: Sad će....Evo, tu je...mora da traži njene ruke...da brodi noću do njene luke...

Možda nekom drugom izgleda da ja nešto radim od 8 do 11 ..To je varka, ja čekam nju...Godine valjaju olujne oblake na obzorju, lupaju čežnju o prozore sjećanja..krv navire i pitam se: Da li sam trebao pristati na tuđe nježnosti ? Da li sam izgorio zalud  mladost svu ? Ako je tako, taj ispit nisam položio, a popravnog nema....Ako je tako, ja nemam šta izgubiti.... nek se oluja slobodno sprema..

U čekanju su proletjela pokisla jata na Jug...pol  se pomjerio par centimetara... okeani su nadošli... Nestali su heroji, ostale su samo žrtve..Mislim da sam propustio par odličnih pijanstava, priliku da napišem knjigu...da naučim svirati saksofon...  da odaberem pogrešnu stranu u ratu...da nakrivim šubaru starom svatu...

U čekanju je prestala mirisati trešnja iznad rijeke... Počeo sam se stidjeti, što Boga neću vidjeti... Zvona su počela pratiti sve moje znane... govoriti da jedno jutro ni meni neće da svane...da je njeno oko, jezero preduboko...

Šta da vam kažem ? Čekao sam i čekaću je... nek ide do vraga sve...slobodno uperite prst, svako nosi svoj krst...i da znate: Neću se stidjeti, ako zbog nje Boga neću vidjeti...