San o jednoj ženi

Čekao sam je svako jutro od 8,00 do 11,00 časova...u crnim bojama, u dvorištu podno Stare čaršiije.....Čekao sam je u daljinama tuđih zemalja, u istrulilim autobusima...Nije došla ni raskalašna, ni čista kao prvi dah...Da neće doć, nekako duboko u sebi, znah..

Čekao sam je više radi sebe, kao što djeca čekaju prve džanarke...Dio mojih želja, mora da snuje, da kaže: Sad će....Evo, tu je...mora da traži njene ruke...da brodi noću do njene luke...

Možda nekom drugom izgleda da ja nešto radim od 8 do 11 ..To je varka, ja čekam nju...Godine valjaju olujne oblake na obzorju, lupaju čežnju o prozore sjećanja..krv navire i pitam se: Da li sam trebao pristati na tuđe nježnosti ? Da li sam izgorio zalud  mladost svu ? Ako je tako, taj ispit nisam položio, a popravnog nema....Ako je tako, ja nemam šta izgubiti.... nek se oluja slobodno sprema..

U čekanju su proletjela pokisla jata na Jug...pol  se pomjerio par centimetara... okeani su nadošli... Nestali su heroji, ostale su samo žrtve..Mislim da sam propustio par odličnih pijanstava, priliku da napišem knjigu...da naučim svirati saksofon...  da odaberem pogrešnu stranu u ratu...da nakrivim šubaru starom svatu...

U čekanju je prestala mirisati trešnja iznad rijeke... Počeo sam se stidjeti, što Boga neću vidjeti... Zvona su počela pratiti sve moje znane... govoriti da jedno jutro ni meni neće da svane...da je njeno oko, jezero preduboko...

Šta da vam kažem ? Čekao sam i čekaću je... nek ide do vraga sve...slobodno uperite prst, svako nosi svoj krst...i da znate: Neću se stidjeti, ako zbog nje Boga neću vidjeti...