San o jednoj ženi

Srce je moje prazna činija, izblijedjeli list papira... prašina na pragu...

U kostima mi mrak posijao tvoju kosu.. poslednju koru hljeba...

Ruke su kameni zid isturen pred očima mojim...

Kosa more u oluji...

U svim su mi dodirima usne tvoje...

pa ti reci da je lako biti na mom mjestu....

Ej,

misli su mi među tvojim koljenima....a živi me zapitkuju za laži moje...

Ej,

duša mi je usnula na tvojim grudima... a mrtvi me vuku rukav....

Ej,

oči su mi prstale gledati druge....a tebe nema,

pa ti reci da  bi rado bila na mom mjestu....

Pjesmom sam se doskora borio sa glađu koja je okovala lice moje..

Riječi bezobzirno gurao ispred sebe...

Sad više ni njih nemam,

a ti samo stoj,

ognjena,

draga sebi...

i reci:

„Lako je tebi.. Eh, da sam ja na tvom mjestu“...

Miruj, miruj...

mrtvi će čuta a sve ih je više....

Neće ti dati da se smiješ,

ima ih zavidnih na tvoju sreću,

na tvoje oči boje kiše...

Miruj, ni meni ne govori sve...

Ja ću osjetiti da nešto kriješ

i šapnuti ti bez ljutnje:

Što biše, biše...

Miruj... Miruj..

mirujem i ja...

Sve je više mrtvih,

sve je više zla..

Kako si ?

Kako su tvoji svi ?

            Sjetiš li se davnih talasa,

            umornih alasa ?

            Sjetiš li se kroja kaputa,

            po kom je bila ti kosa posuta...

            Kako si ?

            Dugo se ne javljaš mi...

            Ja sad imam druge boje na licu,

            i za adresu izgubljenu ulicu....

            imam kravatu na košulji

            i komšiluk koji u sve bulji...

            Kako si ?

            Noću nad kim bdiješ ti ?

            Jesi poklonila vjetru,

svoju tridesetu....

Jesi posijala u svom krilu,

svu ljepote silu...

Kako si?

Pšenica je davno pozlatila...

nadam se da za nama nisi patila...

jer je onda i lice tvoje,

sad neke druge boje...

i nema dana pred tobom

kao što ih nema više u životu mom...

Ako ne uspijem...Ako se vratim.. Hoćeš me budna čekati ?

Desi se da zakoračim pa kao da sam bliži ti...Napraviću te, ti se duri koliko hoćeš...Frkći....Nosić podiži u zrak....Gledao sam te jednom leđima naslonjenu na vrata sobe... Rukama si krila lice... Šaputala da me ne voliš...valjda tako ljubav počinje...

Strašno je da smo samo prah i sjena,

strašna je ljubav njena...

Zelene se polja pred kapijama smrti,

dugo na njima kucam ti...

Nekad sam vjerovao, bio vojnik tvoj,

sad sam neko drugi, sad sam poklonjen njoj...

Polja ljiljana...

moja dragana...

Polja ljiljana,

puna rana...

Zaspaću, ne mogu da se mijenjam...

Kasno je.. sve nek ide k’ vragu, tebe ne dam...

Noći i novi razgor sa tobom :

            Koji nosiš br. cipela..

            Onaj koji mi žene daju,

            Prostrem se u njima koliko mi dozvole...

Košulja ili džemper ?

Može li oboje ? Ko hoće malo, dobije malo...

Misliš li da ćeš me voljeti kad ostarim ?

To su samo momenti... Slike u ramu... Ti si moja curica...

Misliš ?

Znam .........

Kako se čuvaš od ljudi ?

Imam šifru koja krije moje misli,

šatorsko krilo koje pazi  zvijezde..

Vuk ili jagnje ?

Mačak.... Mačak u čizmama...

            Bivše ljubavi ?

            Pusti to, to su davna prokletstva...

            Govoriću ti jednom o tom.. noćas ne...

            Onda, laku noć...

            Laku noć ljepojko...