Noćas....
Usnuh je noćas ponovo... Grlio sam je, milovao po kosi, ljubio u čelo. Tako je sladak san bio. Prošlo je već mjesec, možda i više kako mi se zadnji put pojavila u snovima. I nešto novo, do sad je bila samo moja opsesija, noćas sam je ljubio. Noćas je prvi put bila moja. Probudio me telefon. Nebitan neko, sa nebitnim problemom i prekinuo mi tako rijedak i vrijedan kao dijamant, san o njoj. Kad sam prekinuo razgovor shvatio sam šta mi je učinio, htio sam ga nazvati i reći, reći da..... nema novca ovog svijeta, riječi izvinjena kojim može nadoknaditi što mi je uzeo. Nju u mom zagrljaju. Prvi put sam osjećao da je tu, da neće nestati.. Bio sam tako sretan.
Probao sam sklopiti oči, ponovo da dođe u san...Ne ide tako, da ide ne bih ustajao iz postelje. Ona dolazi kad ona poželi i ostaje koliko želi.... Šta je još čudno u snu, prvi put me ostavila i vratila se, podvukla se pod moju ruku i dopustila da se osjetim bitnim u njenom životu. Pitala me o mojima a ja sam joj pričao sve što bi je moglo interesovati... Telefon...
Sad razumijem sve one namrgođene tipove, koji žele samo da ih ostavite, obiđete u širokom luku.. Možda i oni sanjaju nekog kao ja. Moram obratiti pažnju nose li telefon.
Vjerovatno ne nose. Zašto da ih neko nebitan, sa nebitnim problemom probudi u snu.
Kolegica me jutros na poslu pitala šta mi se desilo, zašto sam nersapoložen. Nisam odgovorio, shvatila je da me treba pustiti da ćutim.. Nisam imao telefon uz sebe....