San o jednoj ženi

Kad se budim ostavim ljubav da sniva,

da bude uz tebe..(Zna Bog da ne lažem!)

Ti, kad se probudiš..  ja sam negdje vrh Vlaseničkih njiva,

smiješim se škrtom kamenu..a tebi kažem:

            Volim tvoje dječije ruke,

tvojih četrdeset knjiga,

tvoj kameni dvor,

sagrađen bez truna brige, truna muke,

jer tvoja jedina briga,

je biti narcisiozni stvor!

Ti, moja vilo,

uzmi sve moje rane,

moje polomljene ruke, noge,

i reci: S tobom mi se nije snilo,

jedva sam čekala da svane..

Ljubav dragi, mora biti nešto više od sloge !

I da znaš,

ovo malo polja,

izrovanog seljačkom patnjom,

nije ni ovlaš,

mog jada, mog zolja,

što s drugim gradiš draga dom...