Zvijer..
Rekli su ti da staneš a ti i dalje koračaš...
Rekli su ti da ćutiš a ti i dalje pjevaš...
Dokle tako ?
Foliram da otišao sam zauvjek, kao sunce što se iskralo iz septembra... Foliram da sam okrenuo se sebi... svojim problemima... a i sad, plavetnilo mora pretačem u oči...dogrijevam sjećanja.. nasukan na tvoju obalu samoće, ne mogu otići i da hoću...
Mrzim jutra... Razočaravaju me uporno...Mrzim i ovo što dolazi... Liježem s nadom da ću te zateći kad se probudim..A šta ona čine... Ništa... Ja bih im dао sve što bih mogao.. šta im treba...Da jutro me zamoli za sunce, ja bih ga nacrtao ako treba, dok ona mi te uzimaju... Mrzim jutra... za koga ustati.. a budio bih se da si tu u po noći... čekao da svane... da mi ne promaкne ni jedan tren.... krao bih vrijeme... krao život s tobom... na prevaru proveo bih s tobom dva... tri... koliko god bih mogao života...
Mrzim dane... Postajem sve više svoj... Postajem zvijer...Mrzim i ovaj dan današnji...Šta čovjek ima od tog što je svoj...Urlikaću u svojoj šumi punoj duhova prоšlosti...Ostrva su moja bez brodova... Šta imam od tog što sam svoj...Nedostaju mi moji okovi, bezbrižnost koju su nosili..
Mrzim noći... Odnijele su i ono malo svjetla tvojih očiju... donijele bolne uzdahe i skrile ih u postelju... pod jastuk... budim se znojan.... tumaram do kupatila da se umijem.. da dođem sebi.. pokušavam usnuti iznova i iznova... pitam se što i pokušavam jer čekaju me jutra bez tebe... grad bez tebe... šuma puna duhova prošlosti... i saznanje da sam zvijer...